На основу бројних контролних посета затворима у Србији и увида у услове у којима су смештена лиса лишена слободе, могу константовати да је положај затвореника у великом броју случајева нехуман и понижавајући. У српским затворима не постоји тортура као институционална и системска појава, али има појединачних појава суровог поступања.
Овако укратко гласи последњи извештај који је недавно саопштио Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе. Наиме, овај омбудсман у Србији има посебан стручни тим који континуирано врши контролне посете затворима и пише извештаје и ррероруке за отклањање уочених незаконитости и неправилности у раду, као и о непоштовању права лица смештених у затворима.- Пренасељеност је суштински проблем у затворском систему у Србији који непосредно проузрокује битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота. Процена је да је укупни капацитет свих затвора у Србији пројектован на око 7.000 лица, а у затворима Србије је данас смештено око 11.500 лица. Ово има за последицу физичку и психичку тескобу, јер је, на пример, у спаваоницама површине око 20 квадрата смештено преко 10 лиса. Чести су случајеви да се користе кревети на „три спрата", а да у бројним спаваоницама затвореници спавају на поду - каже Милош Јанковић.
Како је дошло до те пренасељености?
- Претходних година нису грађени нови капацитети са адекватним смештајем. Ни тренд континуираног повећања броја лица осуђених и притвореника од 10 одсто годишње, није праћен пропорционалним повећањем смештајних капацитета. Уз то, имали смо повећан прилив затвореника, а истовремено и смањење расположивих капацитета због адаптације затворских објеката ради прилагођавања услова смештаја важећим стандардима. Познато је да су затвори, углавном, смештени у ненаменским објектима од којих су неки грађени у 19. веку. У многим спаваоницама не постоји нормални доток ваздуха и природне светлости. Ако је важећим прописима предвиђено да на свако лисе долази најмање 4 квадрата, спаваонице у затворима у Србији морају да имају најмање 44.000 квадрата, што данас није случај.
Када тврдите да има суровог понашања, односно тортуре према осуђеним лицима у затворима, на шта конкретно мислите?
- Мислим пре свега на то да лица лишена слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Осуђени и притворени задржавају сва права која им нису одузета пресудом. Ограничена права за та лица треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном цију због ког су донетом одлуком наметнута. Тих појава прекорачења овлашћења стражара и насиља је срећом све мање. Радује примена интензивније интерне контроле, односно надзора над радом затвора, којом је су откривени и процесуирани поједини случајеви незаконитог поступања према особама лишеним слободе. Уверени смо да такве активности Управе за извршење кривичних санкција доприносе спречавању појава суровог, нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања.
Понекад се примена насиља над затвореним људима оправдава потребом спречавања туча и побуна у затвору?
- Држава има механизме да спречи настанак побуна и да сломи било који облик протеста. Међутим, Србија годинама касни са формирањем органа, који ће вршити функцију Националног механизма за превенцију тортуре, јер се на то обавезала ратификацијом протокола уз Конвенцију УН против тортуре. Уверени смо да ће испуњавање те обавезе омогућити знатно успешнију борбу против тортуре.
Које сте још пропусте регистровали у затворима?
- Управници затвора указали су нам на недовољан и нередован прилив новца из буџета. Имају примедбе и на лош квалитет хране, која се обезбеђује путем централизованих набавки, као и на немогућност набавке сезонске хране непосредно од стране затвора. Недостатак новца за последицу има и неадекватан материјални положај запослених, јер им примања нису пропорционална врсти и тежини посла који обављају. У затворском систему Србије приметан је зато недостатак кадрова, рре свега, васпитача, психолога, кувара, а у појединим затворима и припадника службе обезбедења.
Истраживања су показала и да здравствена заштита осуденика није квалитетна?
- Нема довољно ни лекара, ни другог здравственог особља. Има случајева да је у затвору са 1.300 затвореника ради само један лекар. Како важећи прописи предвиђају висок степен здравствене заштите по међународним стандардима, тај лекар не може ни делимично да изврши своје обавезе.
Колико сте задовољни упосленошћу осуђених јер многи затвори имају своје производне погоне и пољопривредна имања?
- Велики број осуђених нису радно ангажована, тако да су ррепуштени беспосличарењу. Неопходно је створити систем за потпуније радно ангажовање, њихово стручао оспособљавање и едукацију. Сарадња затвора са Центрима за социјални рад је потпуно незадовојавајућа. Ми као заштитници грађана смо незадовољни што у нацрту Закона о социјалној заштити, уопште, није поклоњена пажња проблему социјализације осуђених лиса после издржавања затворске казне.
Да ли то значи да неадаптирани осуђеници могу опет да постану криминалци?
- Да. Проблем је у томе да уколико се лицима лишеним слободе, током њиховог вишегодишњег издржавања казне, не обезбеди образовање, радне навике, социјална подршка и перспектива живота у заједници, њихов повратак из затвора ће бити краткотрајан и обележен повредом права неког од нас или наше деце.
Уосталом, како ми је рекао један шведски колега, „ако бар једног затвореника оспособимо за живот и створимо му перспективу за живот у заједници, можда ће бар један живот бити спашен".
