a

Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака усвојена је и отворена за потписивање, ратификацију и приступање Резолуцијом Генералне скупштине УН бр. 39/46 од 10. децембра 1984. године, а ступила је на снагу 26. јуна 1987. године. Конвенција, као један од кључних инструмената у борби против тортуре у свету, обавезује државе чланице да предузимају све законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречиле извршење аката тортуре на њеној територији. 

Тим поводом, као и поводом потписивања Повеље Организације Уједињених нација, 26. јун је у календару Уједињених нација одређен као Међународни дан за подршку жртвама тортуре.

Конвенцију УН против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака је до данас потписало преко 160 земаља широм света, а на основу Опционог протокола уз Конвенцију, успостављено је преко 80 националних превентивних механизама.

СФР Југославија је Конвенцију ратификовала 1991. године, а Република Србија је по основу сукцесије претходних држава, чланица Конвенције од 2001. године. Уз Конвенцију, Република Србија је 2011. године потписала и ратификовала и њен Опциони протокол, којим је Заштитник грађана одређен да обавља послове националног механизма за превенцију тортуре. Ратификацијом Опционог протокола, Република Србија је преузела обавезу да заштиту особа лишених слободе појача кроз превентивно деловање које се заснива на редовним обиласцима места на којима се налазе или могу наћи особе лишене слободе. 

Заштитник грађана је, обављајући послове Националног механизма за превенцију тортуре (НПМ), од 2012. године посетио око 550 места где налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио преко 2000 препорука за отклањање утврђених недостатака. Препоруке су се односиле, пре свега, на материјалне услове у установама у којима се смештају лица лишена слободе, побољшање исхране и хигијене, унапређење третмана и здравствене заштите осуђених, поштовање приватности корисника, као и ангажовање адекватног броја запослених. У првој половини 2019. године НПМ је обавио 29 посета местима на којима се налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио 69 препорука посећеним установама и ресорним министарствима.

На основу бројних посета, извесно је да у Републици Србији системска тортура према особама лишеним слободе не постоји. Међутим, неодговарајући материјални услови и недовољан и/или неадекватан кадровски капацитет у установама у којима се смештају лица лишена слободе, представљају факторе ризика који могу довести до понижавајућег поступања, а у појединим случајевима и до злостављања.

Ради даљег унапређења, неопходно је одредбе Кривичног законика ускладити са дефиницијом тортуре из члана 1. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака, побољшати заштиту лица лишених слободе, пре свега, особа са менталним сметњама и старијих особа у психијатријским установама и установама социјалне заштите домског типа, развити систем континуираних обука о људским правима за све који поступају према овим посебно осетљивим групама, како поједини поступци не би прерасли у понижавајуће или нечовечно поступање. За превенцију тортуре нарочито је значајно хитно спровођење ефективних истрага о свим наводима о могућем злостављању, адекватна и правовремена подршка свим жртвама злоставлања и извесност кажњавања извршилаца.