Мучно чекање казне, притвори у Србији, недељник "НИН" , 04. март 2010. године, Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана, аутор Драгана Пејовић
Судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор. Држава се заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности.
Од анархисте Ратибора Тривунца чули смо како српски притвор изгледа изнутра. Урушавање достојанства притвореника из његовог сведочења огледало се понајвише у оброцима зачињеним бубашвабама и обављању физиолошких потреба пред десетак сведока. А ни званична статистика не успева да оповргне ово сведочење. У овдашњим притворима борави, наиме, 2.997 притвореника. Дупло више него што капацитети дозвољавају у укупно 24 затворске установе (четири затвора немају притвор). У најозлоглашенијем притвору у Србији, Окружном затвору у Београду, познатијем као ЦЗ, тренутно борави 1.200 притвореника. У те просторије невладине организације немају приступ, а у Хелсиншком одбору за људска права и Центру за људска права из Ниша кажу нам да никада нису успели
да добију одобрење суда да разговарају са притвореницима непосредно. Приступ ћелијама и дозволу за разговор без надзора имају само Црвени крст и Високи комесаријат УН за људска права. Заштитник грађана је, међутим, посећивао притворске јединице реагујући на жалбе притвореника. Обилазећи анархисте који су се жалили на мучење, Милош Р. Јанковић, заменик омбудсмана за права особа лишених слободе, закључио је да дискриминација није била усмерена према овој групи људи, него да су услови испод минимума стандарда за све притворенике.