a

Другог дана посете Заштитнику грађана Републике Србије представник институције Омбудсмана Холандије Јан Принс састао се и са представницима Националног механизма за превенцију тортуре  који су га, најпре на састанку, упознали са оснивањем НПМ-а у Србији, са његовом надлежношћу, начином и делокругом рада, а затим су заједно са њим посетили Дом за лица ометена у развоју „Срце у јабуци“ у месту Јабука, надомак Панчева.

b_250_0_16777215_00_images_20190717janprins.jpgПринсу су предочени подаци о томе да је од 2012. године, од када у Србији оперативно фукционише, НПМ обавио 500 посета местима детенције, односно установама у којима се налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио око 2000 препорука надлежним државним органима и установама. У затворима, притвору, психијатријским болницама и социјалним установама домског типа у Србији налази се 25 хиљада лица лишених слободе. Надлежност НПМ-а обухвата заштиту и унапређење њихових права, положаја и статуса, пре свега кроз превентивне посете местима у којима се они налазе, сачињавање извештаја и упућивања препорука надлежним органима.

Иако је Холандија потписница Опционог протокола од 1988. године, како је то објаснио представник холандског омбудсмана, због специфичног система социјалне и здравствене заштите и нејасне поделе надлежности између постојећих инспектората и комисија, та држава и даље нема независни Механизам за превенцију тортуре на начин на који је то дефинисано OPCAT-ом. Због тога је показао заинтересованост за праксу, начин рада и функционисања НПМ-а, који су у Републици Србији већ развијени, те је договорена будућа заједничка сарадња и размена искустава у тој области.

Представница Националног механизма за превенцију тортуре (НПМ) Тамара Благојевић учествовала је данас на првом састанку управног одбора друге фазе заједничког програма (horisontal facility) Савета Европе и Европске Комисије за Западни Балкан и Турску под називом „Јачање људских права притворених и осуђених лица у Републици Србији“, који финансирају Европска Комисија и Савет Европе, а спроводи Савет Европе.

Заштитник грађана, који је овлашћен да обавља послове Националног механизма за превенцију тортуре и стара се о заштити и унапређења права лица лишених слободе и осуђених лица, у првој фази пројекта имао je посматрачку улогу, док је у другој, пуноправни учесник на програму. На састанку управног одбора је образложен план активности за наредне три године, колико ће трајати друга фаза пројекта, док ће све активности у којима учествује Заштитник грађана бити детаљно дефинисане у оквиру шестомесечних планова.

На састанку су представљене и три публикације „Преглед налаза и препорука Заштитника грађана о заштити особа са менталним сметњама у социјалним и здравственим установама (2011–2016)“, „Преглед налаза и препорука Заштитника грађана o заштити права задржаних лица у полицијским станицама (2008 – 2017)“ и „Преглед налаза и препорука Заштитника грађана o заштити права лица лишених слободе (2008 – 2017)“, које су припремљене и штампане у оквиру прве фазе пројекта и биће објављене на сајту НПМ-а и Савета Европе.

Потреба обезбеђивања услуга преводиоца приликом посета Националног механизма за превенцију тортуре (НПМ) центрима за азил, прихватним центрима и установама социјалне заштите домског типа у којима су збринути малолетни мигранти, била је тема састанка представника НПМ са представницима Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација (УНХЦР).

С обзиром на то да, иако је тзв. балканска рута затворена, према подацима УНХЦР-а, кроз Србију годишње прође 20 хиљада миграната, а да у Србији тренутно борави три и по хиљаде њих, међу којима је између 400 и 500 малолетника без пратње, јасна је потреба, истакнуто је на састанку, да се заштита и остваривање људских права миграната унапреди. Један од предуслова је непосредна комуникација са мигрантима, будући да је то начин да НПМ током својих посета местима на којима се мигранти налазе добије потпуне информације о њиховом положају, заштити њихових права и евентуалним проблемима са којима се суочавају. С тога је на састанку договорено потписивање одговарајућег Меморандума на основу којег би били ангажовани преводиоци који ће пратити представнике НПМ-а током обиласка миграната.

Представници УНХЦР-а поздравили су напоре НПМ-а да посвети пажњу малолетницима без пратње, будући да је одређен број њих и даље смештен у центрима за азил где је, за разлику од социјалних установа, изражен проблем њихове безбедности. Ниво заштите малолетника који постоји у социјалним установама је стандардизован и на вишем нивоу од оног који постоји у центрима за азил, због чега је, наводе, неопходно обезбедити већи надзор над малолетницима у центрима за азил, уколико они тамо већ бораве.

План НПМ-а је да до краја године посети Центар за азил у Крњачи, прихватне центре у Шиду, Принциповцу и Адашевцима, Аеродром Константин Велики Ниш и установе социјалне заштите домског типа у којима се налазе малолетни мигранти. НПМ је ове године почео и надзор над поступком принудног удаљења странаца, али број принудних удаљења и начин на који ће она бити обављена немогуће је проценити, будући да активности НПМ-а зависе од информација које добије од Министарства унутрашњих послова непосредно пред принудно удаљење.

Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака усвојена је и отворена за потписивање, ратификацију и приступање Резолуцијом Генералне скупштине УН бр. 39/46 од 10. децембра 1984. године, а ступила је на снагу 26. јуна 1987. године. Конвенција, као један од кључних инструмената у борби против тортуре у свету, обавезује државе чланице да предузимају све законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречиле извршење аката тортуре на њеној територији. 

Тим поводом, као и поводом потписивања Повеље Организације Уједињених нација, 26. јун је у календару Уједињених нација одређен као Међународни дан за подршку жртвама тортуре.

Конвенцију УН против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака је до данас потписало преко 160 земаља широм света, а на основу Опционог протокола уз Конвенцију, успостављено је преко 80 националних превентивних механизама.

СФР Југославија је Конвенцију ратификовала 1991. године, а Република Србија је по основу сукцесије претходних држава, чланица Конвенције од 2001. године. Уз Конвенцију, Република Србија је 2011. године потписала и ратификовала и њен Опциони протокол, којим је Заштитник грађана одређен да обавља послове националног механизма за превенцију тортуре. Ратификацијом Опционог протокола, Република Србија је преузела обавезу да заштиту особа лишених слободе појача кроз превентивно деловање које се заснива на редовним обиласцима места на којима се налазе или могу наћи особе лишене слободе. 

Заштитник грађана је, обављајући послове Националног механизма за превенцију тортуре (НПМ), од 2012. године посетио око 550 места где налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио преко 2000 препорука за отклањање утврђених недостатака. Препоруке су се односиле, пре свега, на материјалне услове у установама у којима се смештају лица лишена слободе, побољшање исхране и хигијене, унапређење третмана и здравствене заштите осуђених, поштовање приватности корисника, као и ангажовање адекватног броја запослених. У првој половини 2019. године НПМ је обавио 29 посета местима на којима се налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио 69 препорука посећеним установама и ресорним министарствима.

На основу бројних посета, извесно је да у Републици Србији системска тортура према особама лишеним слободе не постоји. Међутим, неодговарајући материјални услови и недовољан и/или неадекватан кадровски капацитет у установама у којима се смештају лица лишена слободе, представљају факторе ризика који могу довести до понижавајућег поступања, а у појединим случајевима и до злостављања.

Ради даљег унапређења, неопходно је одредбе Кривичног законика ускладити са дефиницијом тортуре из члана 1. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака, побољшати заштиту лица лишених слободе, пре свега, особа са менталним сметњама и старијих особа у психијатријским установама и установама социјалне заштите домског типа, развити систем континуираних обука о људским правима за све који поступају према овим посебно осетљивим групама, како поједини поступци не би прерасли у понижавајуће или нечовечно поступање. За превенцију тортуре нарочито је значајно хитно спровођење ефективних истрага о свим наводима о могућем злостављању, адекватна и правовремена подршка свим жртвама злоставлања и извесност кажњавања извршилаца.

 

Генерална скупштина Уједињених нација је 2002. године сачинила Опциони протокол уз Конвенцију против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни и поступака, чији је циљ да успостави систем редовних посета местима где се налазе лица лишена слободе од стране независних међународних и домаћих тела, ради превенције тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака.

Тренутно, 89 држава из целог света је ратификовала или приступила Опционом протоколу, а 14 држава су потписале Опциони протокол. Од 89 држава чланица Опционог протокола, њих 71 су успоставиле НПМ на националном нивоу и показале вољу да спрече неприхватљиво кршење људских права у местима где се налазе лица лишена слободе кроз превентивне посете и сарадњу са надлежним органима власти.

Србија је потписала Опциони протокол септембра 2003. године, ратификовала га децембра 2005. године, док је држава чланица Опционог протокола постала септембра 2006. године. На седници Народне Скупштине Републике Србије јула 2011. године, Заштитник грађана је одређен да обавља послове Националног механизма за превенцију тортуре (НПМ) у сарадњи са омбудсманима аутономних покрајина и организацијама цивилног друштава.

НПМ Србије је од 2012. године када је почео са радом, обавио око 560 посета местима где налазе или се могу налазити лица лишена слободе и упутио преко 2000 препорука за уклањање утврђених недостатака. Од овог броја упућених препорука, захваљујући оствареној сарадњи НПМ са надлежним органима, по већини препорука је поступљено, што указује да међу органима власти преовлађује свест о потреби спровођења усвојених међународних стандарда, поштовању људских права и превенцији злостављања.